Oskar Davičo - Izabrana poezija 1-8 Oskar Davico-Izabrana poezija 1-8 Prosveta,Beograd,1979 21 cm Mek povez Jedino ostecenje je na rikni kod dve knjigr u donjem delu (kao na fotografiji).Ostalo u odlicnom stanje. - Covekov covek - Visnja za zidom - Procitani jezik - Telo telu - Zrenjanin - Detinjstvo 1958 - Nastanjene oci - Veverice - leptiri ili nadopis obojenog zbuna - Trg eM - Flora - Kairos - Snimci - Pesme - Hana Oskar Davičo bio je srpski i jugoslovenski književnik i pesnik. Kao stvaralc spada u red nadrealista. Oskar Davičo je rođen u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu je završio u Šapcu, da bi potom postao đak Šabačke gimnazije. Školovanje u višim gimnazijskim razredima nastavio je u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Dotle primeran đak, iznenada je, u šestom razredu, bio isključen iz Gimnazije. Profesoru jugoslovenske književnosti došao je do ruke časopis Okno, čiji je jedini broj Oskar Davičo izdao zajedno sa školskim drugovima. Profesoru je zapao za oko Davičov prilog u kome se pita `na koga je ličio bog ako je stvorio po svom obličju čoveka...` Mladalačko filozofiranje koštalo ga je isključenja iz škole, ali se ono pokazalo kontraproduktivnim; Kad su njegovi drugovi završili sedmi razred, Davičo je, 1926. godine, privatno već položio i sedmi i osmi i stekao matursko svedočanstvo sa 17 godina. Iste 1926. godine, sedamnaestogodišnji Davičo se obreo u Parizu, gde započinje studije romanistike na Sorboni. Otac ga je snabdeo novcem koji je bio dovoljan samo za dvomesečni letnji kurs. Zato je u Parizu radio kao kelner, nosač, sparing-partner u bokserskoj školi, priučeni šuster i zabavljač mladih i vremešnijih dama. Počeo je da posećuje i mitinge Komunističke partije Francuske. Rezultat dvogodišnjeg boravka u Parizu, što se studija tiče, nije bio uspešan — nijedan ispit nije ni prijavljen, a kamoli položen. Po dolasku u Beograd upisao se, 1928. godine, na Filozofski fakultet, grupa za francuski jezik i književnost. Iste 1926. godine, sedamnaestogodišnji Davičo se obreo u Parizu, gde započinje studije romanistike na Sorboni. Otac ga je snabdeo novcem koji je bio dovoljan samo za dvomesečni letnji kurs. Zato je u Parizu radio kao kelner, nosač, sparing-partner u bokserskoj školi, priučeni šuster i zabavljač mladih i vremešnijih dama. Počeo je da posećuje i mitinge Komunističke partije Francuske. Rezultat dvogodišnjeg boravka u Parizu, što se studija tiče, nije bio uspešan — nijedan ispit nije ni prijavljen, a kamoli položen. Po dolasku u Beograd upisao se, 1928. godine, na Filozofski fakultet, grupa za francuski jezik i književnost. Nakon diplomiranja 1930. godine, Oskar Davičo postavljen je za profesora francuskog jezika i jugoslovenske književnosti u Šibeniku. Međutim, oteran je iz Šibenika posle tri meseca, da bi odmah dobio mesto honorarnog nastavnika u Prvoj beogradskoj gimnaziji, onoj istoj iz koje je isključen 1925. godine. Svoj književni put Davičo najprije počinje kao pjesnik-nadrealista ali kasnije nadrealizam podređuje socijalnoj, odnosno revolucionarnoj angažovanosti. No, nadrealističko opredjeljenje i dalje ostaje bitno obilježje Davičove i proze i poezije. Nadrealizam je prisutan u pjesmama i poetskim tekstovima Tragovi (1928) i Četiri strane sveta i tako dalje (1930), zatim pjesmi u prozi Anatomija (1930) i brošuri Položaj nadrealizma u društvenom procesu (1939, napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem). Godine 1931. Oskar Davičo dobio je profesorsko mesto u Bihaću gde je, za nekoliko meseci, uspeo da stvori Sreski komitet KPJ, čiji je bio izabrani sekretar, i organizaciju sa više od 80 članova. Uhapšenje 31. maja 1932. godine, pošto ga je provalio jedan od članova Mesnog komiteta KŠ. Sud za zaštitu države osudio ga je na pet godina robije, koju je izdržao u Lepoglavi i u Mitrovici. Po izlasku sa robije, 1937. godine, Oskar Davičo živi u Beogradu, gde je jedan od urednika časopisa Naša stvarnost. Početkom Drugog svetskog rata, ilegalni partijski zadaci Oskara Daviča odvode u Split gde je ubrzo, na nečiju dostavu, bio uhapšen u avgustu 1941. Sproveden je u italijanski logor za Jevreje na Korčuli, a odatle u internaciju u Lombardiju. U toku 1942. godine odatle je dva puta bezuspešno pokušao da pobegne, što je prouzrokovalo `dva solidna batinanja`. Treći put, 1943. godine, bekstvo mu je pošlo za rukom, te je uspeo nekako da se domogne Dalmacije i konačno se nađe među partizanima, gde stupa u redove Prve proleterske divizije. Po oslobođenju, Oskar Davičo uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Sa Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo opusa Oskara Daviča, prikazan je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, Gladi; Tajne, i Bekstva), okupacijske prilike i NOB (Pesma, Gospodar zaborava) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, Radni naslov beskraja). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici. Oskar Davičo je dobio veliki broj književnih nagrada, među njima i NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine, tri puta (1956, 1963. i 1964.). Odlikovan je i Ordenom junaka socijalističkog rada. Oskar Davičo preminuo je 1989 godine u Beogradu. Neke od najpozanatijih njegovih pesama su: Srbija, Volim tvoje ruke, Hana, Tragovi, Ljubav.